Agresivnost i inat kod trogodišnjaka

Od skora sam primetila da je Steva nekako mnogo agresivniji..kada ga nešto zamolim da uradi bojkotuje, a kada mu podviknem počne i on da viče, da li je to neka prolazna faza, zanima me?

Ma Clara samo odlučno i ne popuštaj mu na svako kmeo

Moze da bude faza, a moze i da bude da je otkrio da ume da se buni i pokusava da istera svoje do kraja. Ako popustis, desice se da ostane takav, da se i kasnije buni i vice. Bar je tako bilo kod nas. Ne popustaj

Da, strah me da i kasnije ne bude gori..sreća pa nekako meda ima autoritet nad njim, njega stvarno sluša, pa ne može da istera svoje.

Da, bitno je da tu tata i mama budu slozni, da on shvati da ne moze kod jednog ovako kod drugog onako. Znaci ako je nesto ne, onda ne i kod mame i kod tate. I obrnuto.Mada, daj mu do znanja da i ti postojis, tesko je znam da budes stroga, ali izdrzi, bar dok ta faza ne prodje.

Nadjoh zanimljiv tekst, pa pročitajte..

Ono što svako može učiniti kad primeti da se dete agresivno
ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji
sme ići.
Postojerazličite teorije o ljudskoj agresivnosti.
Jedni je posmatraju kao reaktivno stanje, odnosno odgovor na
frustraciju, a drugi kao imanentnu ljudskoj prirodi, tj. nešto s čime se
čovek rađa, npr. u oblikuagresivnog nagona koji je, na ovaj ili onaj
način, stalno aktivan. Obe teorije ujedinjuje tvrdnja da čovek poseduje
potencijal agresivnog ponašanja. To, naravno, vredi i za decu različitih
uzrasta. Agresija se može manifestovati na različite načine. Možemo
bitiagresivni u mislima, rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno
ili nesvesno. Agresija se može potiskivati, a često
smo skloni i poricati je. Kad potiskivanje traje dugo, javlja se
opasnost za naše duševno i telesno zdravlje. Depresija,
suicidalnipokušaji, visok krvni pritisak, čir na želucu te mnoge druge
bolestirezultat su našeg neuspešnog ophođenja s agresijom i emocijama.
Druga su krajnost nekontrolisani izlivi agresivnosti, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo postavlja granice koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti.
Agresivnost
kod deteta uočavamo još u najranijem dobu kad vrišti i mlatara ručicama
i nožicama, grize dojku za sisanje, zatim kad zadržava stolicu i na
kraju je ispusti gde i kad to roditelji ne žele. Kasnijeće dete možda
biti sklono rastavljanju i trganju igračaka, igrati se rata i
identifikovati se s nekim "opasnim" likom. Devojčice će možda biti
"stroge mame" koje grde i tuku svoje neposlušne lutke. U osnovnoj školi
repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a često postaje i
suptilniji. U razredu agresija je čest problem i može se manifestovati
na različite načine. Neki od primera su: Petar i Filip su se potukli;
neko je razbio školski prozor; tabla nije obrisana; Mirjana tužaka
ostale posle svakoga velikog odmora; Jovan je zaboravio Petru reći šta
imaju za domaći zadatak; Marija i Ana ogovaraju Mirjaninu novu frizuru;
Dušan je pojeo Stefanov sendvič;
Dejan teroriše celi razred, a naročito ima pik na neke učenike...
Načini
agresivnog ponašanja dece i odraslih gotovo ih imamo beskrajno mnogo.
Stvar je samo u tome da smo ga nekada svesni, a nekada nismo. Ono što se
smatra agresivnim ponašanjem su situacije u kojima agresija prelazi
određene
granice, koje bi u dotičnoj situaciji bile društveno
prihvaćene. Ako se agresivna reakcija javi na pravome mestu, u pravo
vreme, prema pravom objektu i na pravi način zavisno od jačine i oblika,
onda je sigurno dobrodošla i većina osoba je i ne doživljava kao
agresivno ponašanje. Ali, ako je prekršen neki od tih uslova, agresivna
reakcija prouzrokovaće manje ili veće probleme.
Nijedno dete ne
rodi se sa znanjem, odnosno sposobnostima da se na odgovarajući način
nosi sa svojim nagonima, pa tako ni s agresivnim.Ono uči tokom
odrastanja, u interakcijama s roditeljima, širom familijom i
nastavnicima te kroz svakodnevne kontakte s poznatim i nepoznatim
ljudima.
Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno ponašanje članova uobičajeno,
a naročito ako su agresivni i prema detetu, ono će se najčešće i samo
ponašati tako. Odrastajući u strahu od agresije odraslih, dete se
počinje identifikovati s agresorom jer tako smanjuje vlastiti strah. Uz
to, od agresora počinje poprimati model ponašanja u kojem je agresivno
ponašanje samo po sebi razumljivo. Fizički zlostavljana djeca najčešće su i sama agresivna prema slabijima od sebe.
Druga su krajnost porodice koje deci ne postavljaju granice u ponašanju,dakle
koje su ili preterano popustljive ili, pak, zanemaruju vaspitanjedece.
Stoga takva deca postaju razdražljiva i agresivna čim se susretnui s
najmanjim zabranama.
Iako je agresivno ponašanje znak slabog vaspitanja, ne sme se zanemariti ni važnost konstitucionalne, urodjene varijacije
u jačini agresivnog nagona, kao ni snage ega i superega, koji pomažu
pri neutralisanju nagona.Određeni tipovi agresivnog ponašanja dece mogu
bitiizraz neke druge, osnovne bolesti,
kao što su organsko oštećenje mozga, određeni oblici epilepsije,
granično ustrojstvo ličnosti, psihoza, tumor na mozgu, intoksikacije(alkohol, amfetamini), afektivni poremećaji, itd. Impulsivno, odnosno agresivno ponašanje dece često se javlja uz hiperkineticki sindrom.Takvoj
deci vrlo je lako odvući paznju i izrazito su nemirna, zbog čeganisu
sposobna izdržati uobičajen školski dan. Često dolaze u sukobe s
okolinom, pa ih druga deca izbegavaju i proglašavaju agresivnima.
Smetnje se obično postupno povlače tokom puberteta, kad sazrevaju
delovi središnjeg nervnog sistema koji se smatraju odgovornim za pojavukratkotrajne paznje i nemira.
Sve važniji uzrok agresivnog ponašanja dece postajeneprimerena količina gledanih filmova te učestalo igranje kompjuterskih i konzolskih igara prepunih agresivnosti. Destruktivni
sadržaji ulaze neobrađeni u dečju podsvest, koja onda teži
rasterećenju, a to najčešće konkretno znači da ponašanje dece postaje
sve destruktivnije. Agresivnost u adolescenciji manifestuje se
kroz uporno oponiranje,kašnjenje, otkačeno odevanje, opasne eksperimente
(npr. droga), brzu
vožnju, zapuštanje školskih obaveza, odbijanje hrane itd. Agresivnost u adolescenciji često je izraz svesnih i nesvesnih separativnih nastojanja u odnosu na roditeljske figure (odvajanje).
Najvažnije je utvrditi uzrok agresivnog ponašanja deteta i, ako je
moguće, ukloniti ga. Npr., ako roditelji zlostavljaju dete, treba pre
svega delovati na njih. Promenom ponašanja roditelja promenit će se i
detetovo ponašanje.
Kod dece u prvoj godini života
"agresivno" reagovanje najčešće je identično s nezadovoljenim primarnim
potrebama, pa dete postaje preterano ekscitirano. Važno je shvatiti da
tako malo dete ne treba samo jesti, piti, spavati, grejati se i biti
čisto, nego ima i potrebu za privrženošću jednoj stalnoj osobi,najčešće
majci, s kojom izmenjuje nežnosti. Kroz blizak odnos majka će biti u
stanju na pravi način prepoznati koja je od detetovih potreba
aktuelna i kako je najbolje zadovoljiti.Tokom daljnjeg razvoja (od godinu i po- naviše)
dete "agresivnost" počinje izražavati zadržavanjem i otpuštanjem
stolice na neprimerenom mestu. Važno je da se roditelji zbog toga ne
uzbuđuju previše, nego da to više-manje mirno podnose, a pohvaljuju
pražnjenje na odgovarajućem mestu. Slično je i s kontrolom mokrenja,
samo treba znati da je produženo noćno mokrenje (deca starija od pet
godina)
često znak određenih fizioloških nezrelosti mokraćnog mehura. Što dete
više raste, postaje svesnije svojih agresivnih nastojanja, ali i
roditeljskih reakcija na njih. Dete počinje izgrađivati određenedelove
ličnosti, poznatije kao nad-ja ili super-ego.Nad-ja će
delovati kao internalizirani kontrolirajući roditelj i dete će se
primereno ponašati i onda kada roditelja nema u blizini. Neka deca,
uprkos tome što su odrastala uz oba roditelja, imaju velikih problema sa
svojom agresijom.
Ono što svako može učiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice
do kojih u aktuelnoj situaciji sme ići. Većina agresivne dece nema
razvijen osećaj za granice. No, nema opravdanja za to da dete tuče drugu
decu, odrasle i životinje, nema opravdanja ako uništava stvari, ako
koristi prostačke izraze, pretnje, ucene i slično, ako sebi želi
učiniti neko zlo. Ako dete radi i jednu od navedenih stvari, treba
odmah
reagovati jasno, glasno i dovoljno čvrsto da dete stekne utisak kako
nam je jako stalo da se njegovo ponašanje promeni, odnosno da se vrati u
društveno prihvatljive granice. Pritom će dete često pokušavati
proveriti našu odlučnost provocirajući na ovaj ili onaj način, no naš bi
stav trebao ostati čvrst i odlučan. Dete treba da shvati ko je
autoritet. Nakon toga će se verovatno držati uvređenim i slično, ali u
dubini duše bit će nam zahvalno jer smo mu pomogli ovladati nagonskim
delom svoje ličnosti koji je izvan njegove kontrole i stoga mu donosi
anksioznost i strah. Iza ovih čvrstih, odlučnih postupaka treba da se
nazire stav da nam je stalo do deteta i da to radimo iz ljubavi, a ne iz
potrebe da nekoga pobedimo ili kaznimo. Jer ono što pomaže nisu samo
zabrana
i kazna nego to što su ti postupci izraz naše iskrene brige i ljubavi
prema detetu. Kod male dece možemo, osim eksplicitnih zabrana, koristiti
i diskretno skretanje njihove pažnje od destruktivnog ponašanja prema
konstruktivnim sadržajima, odnosno rešenjima u datoj situaciji, kao što
je igra, slikovnice, odlazak na neko drugo mesto, pokazivanja nekog
prizora u okolini i slično.
Dete ne bi smelo da stekne utisak da svojim agresivnim
ponašanjem
može nešto postići u životu nego pre svega svojim trudom, umećem i
brigom za sebe i svoje bližnje, kao i za sva druga živa bića.Takav
stav u odgajanju treba proširivati i na stvari, zaštitu
prirode,uvažavanje tuđeg mišljenja, verovanja, osećanja. Decu sklonu
agresivnom reagovanju preporučljivo je uključiti u sportske klubove,
gde svoju agresiju, uz pomoć trenera, mogu sublimirati kroz
takmičenje.Trener je u sportskome klubu pozitivan autoritet (barem bi
tako trebalo
biti), s kojim se deca rado identifikuju ispravljajući nedostatke
roditeljskih autoriteta. U školi je fizičko vaspitanje, kao i svaka druga mogućnost fizičkog kretanja, sigurnosni ventil koji
smanjuje tenzije među učenicima, a time i potencijalne agresivne
ispade.
Ako, pak, detetovo agresivno ponašanje proizlazi iz neke druge, telesne
ili psihičke bolesti, treba ga pregledati dečji psiholog ili psihijatar
i neuropedijatar.

Clara82 ::

Nadjoh zanimljiv tekst, pa pročitajte..

Ono što svako može učiniti kad primeti da se dete agresivno
ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji
sme ići.
.

ovo je sustina

Samo da napomenem, posle razgovora sa Stevom, utvrdismo da je on malko ljubomoran na batu, pa je tako reagovao..uključujemo ga u sve naše aktivnosti sa bebom, a kako je pošao u vrtić popravio se u ponašanju..možda mu je samo bilo dosadno?

Pa imali smo i mi fazu, samo sto Sara nije bila agresivna, nego je jednostavno ostajala gluva na nasu pricu. Kazes joj nesto da uradi ona kaze hocu, i to je to, uopste ne uradi. Posto je bilo leto, isla je stalno bosa uopste nije htela da se obuje pa je zakacila upalu mokracnih kanala. Kad je to proslo, stalno je govorila da je boli stomak. Sve moguce analize smo uradili i sve je bilo ok. Onda mi je dr rekla da je imala raznih slucajeva kod starije dece zbog ljubomore. Bitno je ukljucivanje dece, i stalno da pricate i posle izvesnog vremena sve dodje na svoje mesto.

Isto Nana i kod mene slučaj, teško je po nekad ostati pribran i ne dozvoliti da te ponašanje deteta i inat poremete..